Za nekoga je odlazak u kino tek jedan od uobičajenih oblika ubijanja slobodnog vrimena. Za mene nije. Ne razumim one koji filmove vole pogledati friško spržene, doma na DVD-u, prije nego i dođu do hrvatskih kina.

Mislim da je to počelo tamo negdi od 'The Flinstonesa' i 'Kralja lavova', a nastavilo se 'Titanicom' i 'Gospodarom prstenova'. Nisam baš onaj pravi Homo filmofil, ne pratim lik i djelo redatelja, scenarista, nemam pojma tko je osvojio najviše Oscara, mišam Rivera i Joaquina Phoenixa, dakle, jako sam loš 'Jocker zovi'. Mene u kino zovu samo određeni filmovi, a kada se napokon nađem u ugodnoj tami dvorane, uzbuđena sam ka da sam tamo prvi put. Sve mi je zanimljivo: volim beskrajne najave, šuškam kokicama, gulim mandarine, glasno srčem Colu, premještam noge s liva na desno.

Skoro ste udavili one dvi ženske koje su sidile do vas?

To smo bile Nata i ja. Mi se ne suzdržavamo. Ponekad se uvatimo za ruke, a nismo lezbe. Ponese nas ugođaj. Još ako s nama ide naš kolega iz osnovne, jedina muška, heteroseksualna osoba koja ima strpljenja za naš duo, filmski događaj je zaokružen.

Danas ćemo malo o bontonu. Vidite, otkrila sam dvi vrlo gadne karakteristike: vlastitu Nekulturu i Netoleranciju. Jer i meni stvarno idu na živce ljudi koji se ponašaju u kinu ka da su doma. Ma tako se ni doma ne ponašaju.

U čemu je tajna?

Mrak! Mrak čini čuda. Sve su mačke jednako crne. Tako ste lipo zaštićeni. Ljudi vas ne vide, ali vas čuju. Vaše glasno dobacivanje ponekad ih razjari, ali često i nasmije. Ako prdnete (Nisam ja!), uvik možete zavijati zajedno s ostalima koje ste udavili svojim Tihomirom. Ravnopravno sudjelujete u melodiji čipsa i gaziranih pića, to doseže razinu rituala. A o drpanju u zadnjim redovima da ne govorimo.

Pojavom čuda poznatog kao 3D u kinu su se počele diliti očale ala Elton John. Moj prvi 3D filmski hit bio je globalni fenomen Jamesa Camerona, 'Avatar'. A prije toga čula sam svakakve glasine: te ne smiš skinit očale, te moš oslipiti, a od dugotrajnog gledanja more te zabolit glava. Ništa od svega toga nije se dogodilo, osim što je po završetku 'Alice u Zemlji čudesa' za mnom poletio zaposlenik Cinestara, jer sam se nonšalantno uputila prema izlazu s tim prokletim očalama. A one se, ka što već znate, moraju vratiti. Ja sam vam prilično osjetljiva na bakterije - ko zna ko je sve na svom šporkom nosu nosija očale koje tako lipo cirkuliraju iz filma u film..?

I još sam nešto tila reći. Sidala u Kinu Pobjeda, neprocjenjivo iskustvo. Danas se nalaze u predvorju Callegra, za nas nostalgičare koji čekamo upad u fensi dvoranu. Najrađe bi iščupala koje tapecirano sidalo, za doma. Anatomsko je i ima rupu u koju staviš čašu/bocu. Kino Pobjeda oživilo je pojavom zadarske Artikulture, ali sve što je lipo kratko traje. Čekamo da ovaj grad skonta da nam fali jedna Močvara, MaMa, Kocka, Palach, kako god. O tome nekom drugom prilikom...