Dobro, što je s tom dicom danas? Što ne bi tribali urliknuti Maaaškare!!! i zapivati koju?

Kvart je već par dana potpuno u mraku. Neko je razbija javnu rasvjetu. Bacim pogled kroz prozor i ne vidim ništa. Tek u daljini mogu nazrijeti reflektore što svitlom kupaju Peku. Čujem scream i growl vokale veljačom ugroženih mačaka.

Čekam. Znam da će i ove godine doći, ulipšati mi večer. Jedva čekam viditi što su smislili, kako su se maštovito sredili. Ma mogu ih već nanjušiti u portunu. Top, top, top, stiže stampedo, pa legne na zvono. Mudre starice - one dvi babe što žive u prizemlju - ne otvaraju. Slaba je penzija, sinko.

Čopor odustaje od gerijatrije i nastavlja svoj pohod. Kopam po novčaniku, tražim siću.

Pogled mi pada na gumene bombone. Grabim vrićicu sa stola, i mislim se oću li dodati i par mandarina. Vitamin C je prava stvar, vrhunac gripe je u điru.

Evo ih, zvone.

Otvaram vrata i s oduševljenjem se nađem oči u oči sa otkačenom grupom. Metar i žilet Batman. Dobra vila u ružičastim dronjcima i plavim skalpom od sintetike. Neobično stvorenje, u običnoj jaketi i trapericama, s grotesknom maskom na glavi. Tu je i mala Crvenkapica, s košaricom u koju ekipa trpa donacije.

Gledam ja njih, gledaju oni mene.
Sekunde prolaze, a mi se i dalje gledamo.
Dobro, što je s tom dicom danas? Što ne bi tribali urliknuti Maaaškare!!! i zapivati koju?
Nema šanse, ne reagiraju. Ukorijenili su se isprid vrata ka tužne vrbe. Čekaju isplatu, jer dovoljno je to što su se potrudili pojaviti namaškarani.

Aj neka. Zašuškam kovanicama, a Groteskni već pruža šapu. Ona mala Crvenkapica mi je nekako simpa, pa ubacim par mandarina u košaricu koju stišće u ruci. Začuje se tiho fala, a onda ekipa ide ća. Aj, barem nisu skroz mutavi, pomislim.

Zaputim se u dnevni boravak i skužim da sam potpuno zaboravila na gumene bombone. A što ću, sad je gotovo. Vraćam se Irvinu Welshu, i taman kad se lipo uživim u lude sedamdesete u Edinburghu, eto ti na! Niki oće vani. Njegove oči-frenje me fiksiraju, a repić pleše mambo. Krenem po uzicu, a pekinški divljak počne kihati od sriće. Je, je, idemo! Tražim Labello i namištam frizuru, nikad ne znaš kad može proći The susjed.

Potpuna pomrčina kvarta, stvarno triba popravit ta svitla više. Ne vidiš ni kontejner prid nosom. Nigdi ni žive ni mrtve duše. Skoro poljubim pod, neki šit se kotrlja po  smrznutom asfaltu. S užasom shvaćam što je to.

Moje mandarine!

Po cilom kvartu, izmasakrirane narančaste kuglice. Tako mi i triba kad otvaram vrata kreativnim maškarama.