Ona poznata /malo nas je, al' nas ima/, primjenjuje se i na Lijepu Našu. Mali jesmo, ali smo i papreni. Nije dovoljno što se u startu dijelimo na kontinentalce i primorce, koji se i ne vole baš previše. I mi Dalmatinci odlučili se dijeliti. Pa pala podjela na bodule i vlaje. Jer zašto bi mi bili ujedinjeni? Mene eto dopalo da budem bodulica. I to dupla. Srdelica u srcu, more na umu, sol u krvi... Ja zadovoljna.

S prvim danima u kojima brojimo temperature preko dvadeset, svi samo uzdišu: - Ajme majko, evo opet ovi dosadni turisti opkolili Kalelargu.  Ne mo' š naći parking ni za lik... A tek kad počne lito? - Ajme majko, ovi asfalt grije i grije. Da mi je otići na neki otok pod palmicu i bućkat noge u moru...

Sve do tada biti bodul je neka vrsta bolesti ili bar mane. Čim počne lito, boduli su sveti ljudi... Još se živo sjećam onog osjećaja kad otkuca 15. šestog. Škola završila i nabolje pravac, rekli bi gornjani, kod bake na selo. U mom slučaju selo je školj. Čim bi se iskrcala s trajekta, a neka se zna da su prije vozili po četiri ure, tako da je to više sličilo izletu nego putovanju, sav prijašnji život je prestajao i počelo je ono što smo nazivali praznici... To su bila vrimena...

Roditelji u gradu na poslu, mi divljaci sami s nanama koje se jadne sve dopuštale, a mi  duuuboko iskorištavali. Svaka baba vas štipa za obraze, uz obavezno pitanje - a cijova si tu muala? Pa moraš reći obiteljski nadimak, jer ono mamina i tatina kod njih ne prolazi. Na školj se uvik vraćam jer je nezamislivo cijelo ljeto provesti u gradu kad nas palmice čekaju. Čisto onako usput, na školjima nema palmica.

Pomislite li na lijepe uvale, vrevu ljeta ili more turista u japankama, nemate pojma što je to školj. Oni žive i zimi. Jedva, ali žive. Ljudi je malo, u podne i ponoć možete prošetati goli po selu, a da ne sretnete ni žive duše. Osim mačke. Nekako neobjašnjivo, što je manje ljudi to više mačaka... Naši školji, što već svi znamo, polako, ali sigurno izumiru. Natalitet ne postoji, krštenja nema, a svećenik dolazi samo na blagdane i sprovode. Otok jednako mir i  tišina. Osim ako nije ljeto. Onda taj mir i tišinu nadglasaju turisti. I cvrčci.

Stalnih stanovnika oko stotinu, vikendaša tu i tamo. Gosti kojima se školjari najviše raduju su doktor i svećenik. Najžalosnije, oni im jedini i trebaju. Doktor je bog i batina, a svećenik k'o svećenik. Božji čovik je uvik dobrodošao. Kod bodula nećete viditi pršute da vise po crnim kužinama, njima su ledenice pune kubonica, uligni i sardelica. Da se pretvorimo u  mola, ništa čudno...

Populacija ljudi 60+, jedna butiga, zaključane kuće, pustoš. I rastuži me kad čujem/ danas nas ni bilo za karte, Ive Muriškov je ša na kubonice pa nismo imili citvartoga za trešetu/. Kad odere bura pa prekine i onu jednu liniju dnevno za Grad, nastane opća pomutnja. Jer ne možeš sjesti u auto i za 20 minuta si kod tabele na kojoj piše Zadar. E ne ide to tako. Ali ljudi se više ni ne žale. Kome će se žaliti?

Oni su se vratili provesti ostatak svog života na rodnoj grudi, koliko god to patetično zvučalo. Pa mi je nabolje čuti onu pomalo zaboravljenu - bila je danaska Zorka ud Unzula u mene na kafi i pitala me je bukun selena, pa san joj duala garšicu. Nama, velikim građanima, kad nešto zatreba, pravac šoping centar. A moja nana baci pogled va Zorkin varta i riješeno. Sveopća pomutnja je kad dođe nov/a nevista/zet, a njemu/njoj ne znaju ništa. Ravno tragediji.

Poanta? Ljudi su ljudi, bili oni boduli, vlaji, Istrijani, /ne bi se štel mešat'/ Zagorci ili pak purgeri, sa svim svojim manama i vrlinama. Idealiziram? Znam, ne mogu si pomoći... Tekst je subjektivan? Tužite me. Ja sam bodulica, meni ni vrag ne more biti...

Op. autora: Ispričavam se poštovanom čitateljstvu na upotrebi dijalektizama i zahvaljujem se teti Zorki, didu Ivi Muriškovom  i svim mojim dragim Išćanima na izvoru neiscrpne inspiracije...