Ono što ne znaš, ne može ti naškoditi, ha?

E, pa neke je stvari bolje ne doznati.

Reklo bi se - koji te Vrag natira? Jesi moga lipo počivati u miru, a sad bi izriga dušu, kad bi u tebi bilo nečega za izbacit?

Nazivaju nas Nemirnim dušama. Duhovima, utvarama, sablastima, kako god. Ponekad dobijemo priliku za povratak među... pa, među Vas, neumrle.

Tanka je linija koja razdvaja svit živih i mrtvih, baš ka ona između ljubavi i mržnje. Prići ne boli. Ali posljedice mogu biti kobne. Za Vas, naravno. Proglašavaju Vas ridikulima, optužuju da imate 'pridviđenja'.

Ako imate sriće, završite na posljednjim stranicama dnevnog tiska, u rubrici 'Vjerovali ili ne', pa možete pokrenuti karijeru profesionalnog medija. Možete masno naplatiti svoje usluge onima koji viruju da razgovarate s njihovim pradidom.

Eto, upravo se to dogodilo šjori Cviti.

Kada je pokojni stric Šime poša na drugi svit, ostavija je takujin s dolarima, skriven na sigurnom mistu, daleko od pohlepnih pipaka familije. I jadan Šime, nikako se smirit! Sve ga je nešto štreckalo, bockalo, duša mu se nije mogla odvojiti od tila, pa se mučija u tišini i mraku groba. Klaustrofobija je uzela maha, pa se Šime jedne kišne noći materijalizira, ni više ni manje, nego prid škabelinom svoje sestre. Šjora Cvita zakolutala je očima i strovalila se na postelju. Kad se pribrala, Šime je još uvik bija tu, i pokaziva kvrgavim prstom prema najdonjoj ladici, tamo di je sakrija takujin.

Sutradan je šjora Cvita postala glavna atrakcija u mistu. Šimina familija obnovila je staru kuću i postavila tabelu Zimmer frei već u svibnju. I svi sritni i zadovoljni.

Šime mi je sve to ispriča, inače u te stvari ne bi virova. On Vam je jedan pouzdani šjor. Mi smo duo iz snova. Umrli smo na isti dan. A to Vam je bilo prije nekih petnaest godina. Od tada niko iz našeg polja nije priša granicu. Nije bilo prilike. Sve do neki dan.

Da se razumimo, moja je smrt bila jedna od najlipših mogućih. Izdahnija sam u krevetu, sasvim neočekivano, ali dostojanstveno. Dica su organizirala lipi sprovod, položili su me odma do moje Drage, pa od tada počivan u miru.

Prije nekoliko dana otvorija se Prolaz. Jedan od mnogih, doduše, samo što nisan obraća pažnju na njih. Ovaj me privuka - začuja san uznemirujuće zvukove, kakofoniju, ka da si mrve uključija na struju. Kroz maglu naziralo se misto. Nisam ga pripozna, u početku mi se činilo da sam pogrišija. Ipak, bilo je tu.

Moje misto.

Prostiralo se na puno više četvornih metri nego ja pamtin. Sa više betona, stakla, aluminija. Ljudi su se kretali, jurili s jedne točke prima drugoj, ne zastajući ka nekad. I di su nestale platane? Na njihovom mistu prostirala se neka divovska zgrada. Riva - izrovana, s velikin plakatima, koji su najavljivali buduću turističku atrakciju, što će za misto bit još jedan izvor zarade.

Žalost me priplavila.

Baš mi je bila neka muka, kad sam vidija kako je potrebno malo vrimena za veliku sraćku, da prostite.

Možda još nije kasno, pomislija san. Misto se preobrazilo, no još se nije pretvorilo u pravi lunapark. Sitija sam se da bi bilo dobro javiti se utjecajnoj i popularnoj šjori Cviti - možda ona prosvitli one koji drže misto u svojim rukama.

U sekundi, naša san se prid Cvitinom kućom. Pokuša sam kucati, ali nije mi uspilo. Teško je lupati na vrata kad nemate tvrde šake. Uplovija san unutra - zatvoreni prozori nisu predstavljali problem. U mračnom dnevnom boravku, zateka sam dva mladića. Jedan je tucka po gitari, a drugi je buljija u televiziju s duvanom. Minja je programe, zadržavajući se na svakom oko pet sekundi. Nisu me vidili.

Postojalo je samo jedno misto za koje sam bija siguran da bi tamo moga naći Cvitu. Ono isto na kojem sam i sam završija prije petnaest godina.

I nisam se privarija. Cvita je počivala pod skupocjenom mramornom pločom. Ko zna di je njezina duša završila? Sigurno negdi daleko od našeg Prolaza... a tamo ćemo Šime i ja krenit. Moram mu to odma predložit. Da ne dođemo u napast povirit misto...Ko zna što ga još čeka.