Sigurno se sjećate one serije Naši i vaši koja je svojedobno emitirana na nacionalnoj televiziji. On, pravi purger. Ustvari, sin Prigorca. Dotepenec. Ona, prava purgerica. Ustvari, Hercegovka dvadeset pokoljenja unazad. Ali, oni se vole. Samo, kako će se slagati njihove obitelji? Ta me serija uvijek znala nasmijati.

E sad, ako bi to išli prenijeti na naše podneblje, mogli bismo lako preslikati situaciju na bodule i vlaje. Jer, koliko god se mi našim građanstvom busali o prsa, svi smo od nekud došli. I ostali. Živimo na tako malom prostoru, ipak, dovoljno velikom da se dijelimo na kategorije.

Boduli, kao ultimativni Robinzoni pokušavaju preživjeti miljama daleko od natruha civilizacije. Također, na glasu su kao iznimno škrtavi. Kao, ne bi vam dali ni čašu vode. Poznati po ribljem meniju, specifičnom govoru i ventulavanju na jugu i buri za dvije lignje.

Vlaji, kao seljaci kojima je majka bura, a otac Velebit. Poznati po pršutima na balkonima, tvrdom naglasku i jedenju slova. Kako objasniti tu međusobnu, gotovo supkulturalnu, netrpeljivost? Teško i nikako. Kad se te dvije kulture spoje po načelu ljubavi? Tada počinje ispitivanje predrasuda.

Ja sam bodulica, on je vlaj. Kad sam materi rekla da imam dečka, prvo pitanje je bilo kako se zove. Drugo, odakle je? A vlaj majko, ali mi se volimo. Kad je moj dečko rekao da ima curu, ista pitanja. Je, dobra mala. Samo sinko, di baš na bodulicu? I tako je počelo naše upoznavanje. Da ne bi bilo zabune, i mi smo ono što kažu građani, rođeni u istom gradu. Samo su nam korijeni malo različiti. Moji morski, njegovi kameni.

Je, vodio me dečko u zavičaj. Kad sam vidila taj kamenjar i shvatila da u selu nema ni dućana ni kafića, trenutno mi se zamantalo. Kad sam prešla preko praga kuće i čula babu kako govori, stigla moja janjad iz grada, umalo sam propala u zemlju od srama. Dvi minute je gledala u mene, sritna šta vidi žensko čeljade u kući, izljubila me i počela zvati svojom.

Nudili me hranom, skoro pali u nesvijest kad su čuli da: ne znam što je papršnjak, nikad nisam vidila svinju uživo, kokoš jedva. Bodulica, mislili da mi samo ribu jedemo. Mala, spremila baba nešto za tebe, da se nađe. Otvorim ja, kad ono: 20 domaćih jaja, 2 kila meda, 2 kila bajama, glavica salate i litra maslinovog ulja. Gospe moja. Baba k'o baba, nema kod nje nisam gladna. Dušo, 'el ti ideš šta? Mršava si dušo, ne valja ti to, dušo. Tako je prošao moj prvi posjet zavičaju.

Sad idem iz gušta, pa dobila sam duplu rodbinu. I ujca, kuniće za ljubimce, tuku pod pekom subotom, kamenjar za šetnju. Moji?  Slična priča. Nitko za mene više ni ne pita. Samo J., uvijek J. Kaže moja nana, ma nije što je naš, ali dobar mali, duša od čovika. Ma nisu ni ti vlasi tako loši ljudi. Toliko o predrasudama koje počnu padati kad se počne vas ticati.

On? On je dobio mjesto za ljetovanje, ribu za pod zub, nane za tetošenje, dida za ribarske priče. Prisilna bodulska rodbina ipak nije tako loše ispala. Ta simbioza bodula i vlaja u mom slučaju pokazala se kao pravi pothvat, ali i kao potpuno izvediva stvar. Ako vam je stalo do toga, ako ste spremni prihvatiti različitosti koje i nisu tako različite.

Sve su to ljudi koji su se većinom rodili na selu, a školovanjem gravitirali u velike gradove. Kao naši roditelji. Ali, nikad nisu zaboravili korijene. Nikad se nisu sramili korijena, bili oni zabijeni duboko u Velebitu ili na dnu moru u vršama. I tako su se ponašali. Bili oni boduli, vlasi, Prigorci, Primorci. Sad su svi građani. Iako onu o seljacima s velikim S, nije potrebno ponavljati.

Zavičaj je važno nositi u srcu. I poštivati različitosti. To je zaista teško objasniti. Od onoga zašto bi za nekog riječ bodul bila najgora uvreda na svijetu, do toga da se korijena sramimo. A ono pitanje odakle si? Ma ja sam ti iz grada, Kalelarga mi je dvorište. I ja sam iz grada. Svi smo mi od nekud došli. I tu ostali. Lipoga grada, svakakvih ljudi.