Evo san bija na konjički turnir. Bilo je puno dražesno.

Bilo je miljun svita. Ja smo i žena zakasnili, jer je kasnija obid, a turnir je počeja u uru. A ko je to vidija organizirat turnir u uru kad ja ručan?

Vidija san u program da smo potrefili baš u pauzu između dva natjecanja. Program je vodija moj frend Robi, i pisalo je da će Robi prezentirati preponsko jahanje. Ajde baš se veselin ga vidit kako se pentra priko prepona sa onon drobinon. Tija san se malo raspitat, ma svit je izgleda ka da sve zna o konjima, a ja san ovdi prvi put u životu. Svi su nešto mudro mrmorili, brbotali i analizirali. Onda nisan ni ja tija bit tukac, nabacija san konjanički look i poša tražit Robija da užican koju informaciju i novi trač.

Budući da je bija voditelj programa, zna san oma di ću ga nać: loče pivo u kafiću. Govori mi mala „ ma di će ti on bit tamo, biće valjda negdi oko bine, a ne u kafić". Ja govorin: „za mnon". Robi stoji nasrid šanka i drži praznu kriglu.

Ja govorin: „ A ča je? Kad ti nastupaš?"

Robi: „A vidiš kako su me najavili. Ka da san konj."

-              A koji te to slipac moga zaminit za konja? Da su te zaminili s ton drobinon za nilskog konja, još bi čovik i reka.

-              Aj kvragu. A šta je reć da si se ti odlipija od stola i doša?

-              Pa doša san učinit prežencu i uveličat turnir. Za dobro grada.

Javlja se Vlajo iz turističke:  Oasti što si ga uveliča. Biće sutra oma na dnevnik.

Ja: „Iden ja ća, a vi ćakulajte ovdi lipo. Ja iden popričat s nekin pametnin.

-              A di ćeš?

-              Gren pričat s konjima.

I gremo mi do konji. Lipe beštije. Elegantne, graciozne. Kulturne. Raka bi čovik da su načitane. Lipje je s njima popričat nego s konjima na dvi noge. I taman smo učinili điradu, počinje natjecanje.

I onda najavljuju, ko će šta trkat. Govoru da počinje nova utakmica. Oli će konji igrat balun, mislin se. Ma mučin da ne ispadnen tukac.

I počinje trkat prvi konj. Oasti lipote. Skače lipo, ništa nije srušija, učinija par điri, preskočija par onih letvi i gotovo. Govori spiker. „Ovi je trča bez greške, nula punti." Oasti ke lopovluk! Konj se lipo namučija, sve preskočija, i proša lišo bez punta! Ja govorin „doli lopine! Vrag vas odnija! Kako morete tako okrast i konja i čovika? Kakvi je to iznered? Kakvi ste to sanaderi?" Jedan do mene mi govori, „ma čoviče, ovdi se dile kazneni punti! Ako nema punata, znači da je dobro!" Gledan okolo, cili hipodrom gleda u me koljačkin pogledon. Zemljo profundaj se. Okrenen se maloj, a ona na drugu stranu hipodroma, čita novine. Čini se da nima ništa sa mnon, da me nikad u životu vidila nije.Ja san se brzo nekesija i reka susidu: „Ma znan, nemoj me činit smijat! Vidiš da se zezan! Pa ja san prije naučija jahat nego san prohoda. Cili san život na hipodrome". Čovik koluta očima, ide trka dalje.

Trče konj, jaše džokej, i profalu oba preponu. Ja mudro mučin. Govori spiker „četri punta doli na neposluh." Kakvi neposluh, pa niko mu nije ništa reka!?! A šta je triba poslušat? Tišinu?" govorin ja, malo tiše nego prije. Govori susid „Neposluh konja, a ne neposluh jahača mutante jedan! Pa jesi ti kad bija na utrku?" Ja se okrićen drugon susidu „E! Oli ne znaš pravila!?! Lipo ti čovik govori tulipane krepani!" Čovik je prominija pituru, pocrvenija u licu, ja se demonstrativno dižen i oden sist na drugo misto. Smeta me njegovo neznanje. Svakakvi nerasti dolazu danas na utrke.

Ide trka, dalje, konj trče lipo, preskače. Skokne priko prepone i prdne. „Oasti tovara" govorin, „Ovo je doping! Ovi je upalija raketni pogon!" Gledan okolo. Nema smijade, svi gledaju u me. Pa kakvi je ovo narod majketi? Oli su operirani od humora? Pari mi se da je i konj sta i gleda me. A biće da je ovdi normalno prdnit. Koji nekulturni svit. Ja san se zakašlja, ka zaletilo mi se, i sija dublje u stolicu. Mislin se nećete više čut rič od mene, makar me na inkviziciju stavili. Konj je završija utrku, podililo mu par punti. Ne znan je li za prdac oli što drugo. Konj učine malo krug naokolo, dođe isprid mene i iskipa kilu govana na pod. Justo isprid mene.  Oasti! Ovo je čista provokacija i terorizam. Glumi se neka kultura a ovdi ćemo se gađat govnima, a? Gledan oprezno okolo, niko ne reagira, neki se pomalo smijuckadu. Mučin i ja i mislin se „konju jedan konjasti, dabogda ćapa sve kaznene punte svita."

Govorin susidu:

-              Skužajte, a kako ovi Prdo stoji na kladionicama?"

-              Ne znan, zašto?

-              Pa budući se koristi turboreaktoron, valjalo bi istražit što je ija. Naprimjerice, ako je ija fažolčine imaće jači potisak, što znači da mu rastu šanse za pobjedu.

-              Hohoho, a ako je poloka red bull moga bi dobit i krila.

Aha, mislin se, evo ga jedan normalan. Odma je nastala sprdancija, kad je taman konj opet prdnija u skoku. Počela je smijada u našen taboru:

-              Poasti dobro da san sa strane, moglo mi je pokvarit frizuru.

-              Je. Postojana ti je u svin vremenskim uvjetima osim u ovima iz unutrašnjih organa!

-              Pazi tamo na dite, odletiće mu kapa s glave! Hohohoho!

-              Meni žena govori da san uvik u tekućen agregatnon stanju. Onda je ovi u plinoviton! hahahaha!

Padale su smijade, a drugi tabor nas je sve mrklije gleda i grinta:

-              E jeste seljačine.

-              Kvarite događaj!

-              Začepite labrnje!

-              Nisan doša slušat vas nego konje. Mislin špikera.

Onda je počela razmjena dobara:

-              A ti si ka kulturan? A di je to reć špikeru da je konj?!

-              Ala muči mutante. Aj doma čitat pinokija!

-              Ajde navuci te mudante na glavu da te neko ne pripozna.

-              Retardu !

-              Krebilu !

-              Bakalaru smežurani !

-              Lignjo kineska!

-              Špakeru od gorenja!

-              Balo iz nosa !

Onda su počele oružane borbe. Prvo je poletila plastična čaša. Ba boca. Onda su ratni sukobi eskalirali, pa je počelo bombizanje konjskin govnima. Ja san se prije toga kulturno odalečija i nesta van vidnoga polja. Dok san biža trkon Tribine su nestale u haosu, konji su trkali u stampedo, a Robi je biža krvavog nosa, noseći paket vinčine od sponzora ispod ruke.

Ma di je to normalan svit? Ne more čovik više ni na konjički turnir izać, a da pijančine ne napravu iznered. Koji konji od čovika!