Ivana je čistačica i već 10 godina čisti po 10 sati dnevno, a to je prilično zahtjevno. Kaže da je ženama ispod časti raditi kao čistačica kada svakim danom ima sve više poziva za čišćenje. Rijetko koja, čak i nezaposlena žena bi joj se pridružila i brzo odustala.

Splićanki Ivani je 48 godina. Samohrana je majka dječaka kojem otac nikada nije platio niti lipu alimentacije. Ne zna gdje drži diplomu o završenom tehničkom zanimanju. Ne mari za to, jer ionako nikad nije radila u struci.  Mršava je, a to joj, kako kaže za Slobodnu Dalmaciju, dolazi od uznapredovale bolesti štitnjače što joj troši tijelo. No, moguće je da je to i zbog njenog posla. Naime, ona je čistačica i već 10 godina čisti po 10 sati dnevno, a to je prilično zahtjevno.

“Nije me sram reć’ da sam čistačica. ‘Čista’, tako se kod nas kaže. Ali isto neću reć’ puno ime, i neću vam se slikat’ za novine, ma ne zato šta me sram mog posla. Nikad ja to nikome ne krijem. Nego ne želim imat’ problema sa šefovima i ljudima kojima čistim stanove i apartmane”, odmah je dala do znanja Ivana.Ona je otkrila tihi svijet velikog broja žena koje ranim jutrom kreću u bitku s tuđom prljavštinom, smećem, otpacima, fekalijama, izlučevinama… Ivana je svoju bitku započela prljavim automobilima. Čistila je i muževo, tada još zajedničko, vozilo, a kad se uhodala, ponudila se i drugima. Ubrzo je nabavila aparat za dubinsko čišćenje.

Dogodio se turistički boom

A onda se dogodio turistički boom. Apartmani su počeli nicati na sve strane, a s njima bujati potražnja i za dobrim i učinkovitim čistačicama. Posla je, kaže, bilo kao u priči, jer je potražnja bila ogromna, a raspoloživih žena malo. A kako se rastala od muža, koji je preko noći zaboravio na njihovo dijete, ona se uhvatila posla.

“Ima i onih šta će skrivat’ da su ‘čiste’, pa će onako ka’ s visine reć’ da su one sobarice, higijeničarke, spremačice. Sve je to isti k****, da ‘prostiš. Čistiš i bog. I od toga živiš.se tu više od deset tisuća kuna misečno. Za mene i dite dovoljno. A i volim I ništa mi ne fali, dobro zarađujem već godinama jer sam posla puna k’o šipak. Skupi  ovaj posal”, kaže Ivana i otkriva tajnu kako joj je to uspjelo:

“Bogu fala, ponude su prštale sa svih strana, jer konkurencije nema. Naše dame besposlene najviše na svitu vole uz kavice na Rivi plakat’ da jadne nemaju posla. A mnoge naše sugrađanke koje izgledaju kao milijun dolara iza sebe često ostave totalni nered. Dižu se nogama na školjke, bacaju po podu iskorištene papire, uloške, tampone. K’o da kanta za to ne postoji. Pitam se koji put je li to rade doma. Je li i doma ne koriste četku za čišćenje školjke… Posli njih se ubijam k’o stoka od posla. Jesu, najgore su ove iz našeg kraja”, zaključuje.

Gadljivost je, kaže, davno izgubila

O muškarcima ima oprečno mišljenje. Kod njih joj za čišćenje treba dvadesetak minuta. Najgori su joj, začudo, Kinezi – troše “tone” papira i svakih pet minuta peru ruke. Kaže da se užasno boje bakcila i boleština. No, Ivani to više ne predstavlja ništa. Gadljivost je davno izgubila, kaže i da posao obavlja rutinski – dođe, ubaci klor da sve izgrize, dezinficira, stavi dodatne tekućine, ispolira i namiriše. Zbog svoje predanosti poslu često je tražena.

“Zovu me sa svih strana, ali koliko god mi lova trebala, nisam ja superwoman. Pet adresa koje s krpom i deterdžentima u ruci dnevno obilazim, za sada su mi plafon”, priznaje. Planer uvijek nosi sa sobom, a u njemu je more podataka o terminima rada, smjenama gostiju, aktivnostima njezina djeteta. Prazni su tek večernji sati, jer Ivana već u pola devet jedva drži oči otvorene.

Cijeli dan u pogonu 

“U devet navečer ja sam već u carstvu snova. Ne mogu izdržat, po cili sam dan u pogonu. Zimi se dižem prije šest sati ujutro, u ovo vrime već prije pet. Svaki dan tako. Brzo se uredim, spremim marendu ditetu. Ja se odma vatam zahoda, popišem i primim robu, spremim sve za dolazak konobara. Onda idem dalje, čekaju me saloni, apartmani, koji ekstra stan. Nakon ručka opet u lokal”, opisuje svoju gustu i prljavu svakodnevicu.

Većinu zarade nastoji ostaviti sa strane, jer želi kupiti garsonjeru, da bude mirna kad više ne bude mogla raditi. Ruke su joj ogrubjele, starije su puno od nje same. Kaže da je ženama ispod časti raditi kao čistačica kada svakim danom ima sve više poziva za čišćenje.  Rijetko koja, čak i nezaposlena žena bi joj se pridružila i brzo odustala.

“Ma daj, molim te. Od njih deset šta sam ih zvala da mi pomognu, tri će pristat’. Od te tri jedna odma’ odustane, od te dvi jedna ode nakon nekoliko dana. A ova zadnja čisti, a ko da ne čisti. Nema tu ‘oću-neću. Pa im smeta miris zahoda, pa ne žele da im netko vidi šta rade. A sidile bi na Rivi, pile kavu satima, lickale se… I čekale da im padne koji lovaš. Ma briga me, ako one neće, ima više posla za mene”, mudro će Ivana.