Kći Đorđa Balaševića Jelena ili Beba kako je od milja svi zovu, na svom je Facebook profilu objavila očevo pismo Borisu Marinu, Zadranima poznatijem kao Boro Poštar.
Marin je nakon objave da će se nakon 30 godina održati
Balaševićev koncert u Zadru, ponukan negativnim komentarima na
društvenim mrežama, stao u obranu Balaševića kao čovjeka i
umjetnika te na svom Facebook profilu koncem ožujka napisao
između ostalog i ovo:
“Eto, ovih dana najavljen je koncert u Zadru poznatog
vojvođanskog kantautora Đorđa Balaševića. Oko toga se počela već
dizati kuka i motika kod pojedinih naših sugrađana. Onih
‘običnih’, ali i njegovih kolega po struci. Pišu se po fejsu laži
i izmišljotine. Čovjeku se spočitava, namjerno i lažno, da je
velikosrbin, četnik i pitaj Boga što sve ne. A istina je sasvim
drukčija od tih zlih jezika.
Mi Hrvati imamo toliko dobrih pjevača i pjevačica… Imamo
klape… Od davnina smo muzikalan narod, to je istina, ali nitko,
baš nitko ljepšu pjesmu o Vukovaru nije napisao i ispjevao od tog
prozvanog Balaševića. Čovjeka koji je i kroz pjesmu osudio
četničku i JNA agresiju na Hrvatsku. Čovjeka koji je za sve Srbe
u Srbiji koji gledaju na stvari ovako kao i ovi naši zbog kojih
ovo i pišem ‘ustaša i neprijatelj Srbije’, a ovdje kod nas je
četnik… ili što sve već ne.
E, pa, gospodo, sramite se!…”
Beba je na Marinov status naletila u utorak i o tome naravno
obavijestila oca, kojeg se on očito jako dojmio i dirnuo ga te je
Borisu napisao pismo koje je ona prenijela na svom Facebook
profilu.
Mi ga prenosimo u cjelosti.
Kakav bih ja to bila insajder kad ne bih podelila jos
jedno tatino pismo na svojoj stranici? 🙂
Vidiš, Borise… Voleo bih da budeš naš gost na koncertu,
13-og, ovog meseca. Maja, alijas svibnja. Na mojim
koncertima, doduše, ne postoji VIP, pošto je čitava dvorana
VIP, ali negde bi Te smestili. Puno je pesama koje moramo
izvesti te večeri, ali imam jaku vezu, i mislim da mogu
izdejstvovati makar strofu iz »Čoveka Sa Mesecom U Očima«.
Barem uz gitaru, što bi i bilo u skladu sa svom ovom
pričom…
Bensone, znaš da se ovako matori šarani obično ne love
društvenim mrežama, ali izjava Borisa Marina koju si mi juče
prosledila me je baš dobila. Vidim da datira još iz prošlog
meseca, i kapiram da si želela da me poštediš posrednog
zaključka kako za neke u Zadru i nisam izrazito dobrodošao, ali
odavno sam raščistio sa tim da to nije ni do Zadra ni do mene.
Zloba naprosto ima svoje zastupnike u svakom gradu, i na njima
je samo da preformulišu da li im kod tebe ne valja to što nisi
iz Zadra, ili će, pred neki od narednih koncerata tvoj glavni
greh biti što si nedavno nastupao u Zadru? Svetu se ne može
ugoditi, kaže stara izreka, a moj, takođe već prilčno stari
aneks te izreke glasi da mu ni ne treba ugađati? Treba se
okrenuti lepšim stvarima, a Borisov gest spada u takve, čini mi
se? I uveren sam da nije kasno da na njega reagujem, jer, lep
gest nije obrani sir, na kraju krajeva, pa da ima rok upotrebe
od mesec-dva?
Borise, dakle…
Mislim da je ovo najlogičniji početak obraćanja? Ono
»poštovani« mi se čini suviše zvaničnim, »dragi« bi, opet, bilo
odveć euforično i usiljeno, i pošto pretpostavljam da si
uveliko mlađi od mene (što definitivno već dugo i nije neki
podvig?), dopustiću sebi da odmah pređemo »na ti«, jer ovo
»Borise« mi zvuči nekako najdrugarskije i najpoštenije?
Ne čitam nikad šta pišu o meni. Ne moraš dugo biti na sceni da
bi shvatio da su ti koji te kude krajnje neobjektivni? A moraš
biti samo nešto malo duže na sceni da bi shvatio da su onda i
ti koji te hvale krajnje neobjektivni? Razlika je samo u
predznaku. Minus ili plus. Posmatram svet zato sa neke svoje
nulte tačke. Odlazim, na primer, sa koncerata prvi, sa svojom
verzijom u sećanju. I nema potrebe da posle čitam o tome da li
je koncert bio dosadan ili fenomenalan. Uvek vrlo dobro znam
kakav je bio…
Ukratko, ne mogu o sebi čuti išta ružno ili lepo, a da je
ružnije ili lepše od onoga što o sebi već pouzdano ne
znam…
Eto, davim, već se uplićem u mrežu? A skrenuta mi je pažnja da
na fejsu ne preteram sa »karakterima«?
Na Tvoju poruku, znači, mada mi i nije lično upućena, odgovaram
upravo zato što nosi ključnu poentu. Doduše, i već to da me
neko tako javno i žestoko brani, ne dešava mi se baš često. Ali
to ipak neću dalje naglašavati da se ne bi zamerio Armiji
Bistrookih koja to na svoj način čini već decenijama kroz
nebeske prepiske sa Zatucanima…
Rekao si, otprilike, da umem napisati pesmu bolje od drugih, i
hvala Ti na tome. To je ono. U tome je stvar. I pretežno sam
samo zato Ustaša ili Četnik, od prilike do prilike. Prvi koji
se jave su uvek Neostvareni. Doživeo sam priznanje da se za
neke tuđe pesme kaže da su »onako, balaševićevske«? Neki su,
pak, doživeli priznanje da ih nazivaju Slovenačkim Balaševićem.
Istarskim Balaševićem. Slavonskim, ili Crnogorskim Balaševićem?
I šta će njima onda Pravi Balašević? Pojavi se lik koji
beskrupulozno piratira »Kalendar mog detinjstva«. Krene da po
kazalištima uz pijanistu priča o svom dedi? I samo mu još ja
falim!? Taj, ili Takav, će prvi viknuti iz mraka uoči mog
dolaska u Čakovec, Osijek, pa i u Zadar, evo? Kad već nisam
dolazio dvadesetiosam godina, baš nisam morao ni sad? Samo će
se otkriti ko je tu Pravi a ko Kineski Balašević?
Vidiš, Borise…
Voleo bih da budeš naš gost na koncertu, 13-og, ovog meseca.
Maja, alijas svibnja. Na mojim koncertima, doduše, ne postoji
VIP, pošto je čitava dvorana VIP, ali negde bi Te smestili.
Puno je pesama koje moramo izvesti te večeri, ali imam jaku
vezu, i mislim da mogu izdejstvovati makar strofu iz »Čoveka Sa
Mesecom U Očima«. Barem uz gitaru, što bi i bilo u skladu sa
svom ovom pričom…
A što se tiče stihova…
Smisli, eto, ispred svih Zadrana koji misle kao Ti, nešto o
čemu bih mogao da napišem koji vers. Zadajte mi? Pa da vidimo?
Dobar sam gost, to stalno ponavljam, retko dolazim i kratko
ostajem, za takve se goste svi otimaju? I, ako, po ovoj
dinamici, sledeći put treba da dođem u Zadar 2045-te, možda je
sigurnije da se u vaš spomenar upišem sada? A vreme će već
pokazati da li ćete ikad listati tu stranu…
Nadam se da se vidimo…
Pozdrav, Tebi i Tvojima…
Takoreći Mojima…
Đ.
