Dino Rađa će postati treći hrvatski košarkaš, nakon Dražena i Kreše, u košarkaškoj Kući slavnih. Na Facebooku svaki dan priča priču o ljudima koji su ga košarkaški i ljudski oblikovali..
Dino Rađa (51) u petak ulazi u košarkašku Kuću slavnih u
Springfieldu, u društvo legendi poput Jordana, Petrovića,
Chamberlaina, Ćosića, Birda, Sabonisa…
Kad je nekoliko dana ranije stigao u Boston, poželio je malo
trenirati. Otišao je do novog centra nazvanog po bivšem
legendarnom treneru Celticsa Redu Aerbachu i pitao može li malo
trenirati sa sinovima. Ne samo da su mu dopustili, već su mu i
dali ključeve cijelog trening centra.
Rađa će postati osmi europski i treći hrvatski košarkaš, nakon
Dražena Petrovića i Kreše Ćosića, koji je dobio najveću moguću
počast u košarkaškom svijetu. U Kuću slavnih uvest će ga
legendarni Larry Bird, a kako će imati tek nekoliko minuta za
govor, Rađa je odlučio na Facebooku svaki dan ispričati priču o
ljudima koji su ga košarkaški i ljudski oblikovali te im tako na
neki način odati počast i zahvaliti.
O SVOM PRVOM TRENERU
Moj prvi trener. Petar Bezelj. Kod njega san doša tamo negdi u 9.
misec 1981 godine. Dosta kasno za današnje prilike. Sićan se ka
danas prvih vježbi. Dvokorak san broja korake naglas da ne
zajeben. Desni još kako a livi ajme majko. Šta su oni vidili u
meni neman pojma da me nisu potirali odma. Smotan, debeljuskast i
nikakav a već priko 14 godina. Svakako s njime je
napredovanje išlo brzo. Prve utakmice, turniri, prvenstva.
Društvo koje san upozna je bilo vrhunsko. Nakon treninga svi
skupa na autobusnu stnicu i onda kako ko na svoju stranu doma.
Nikad nas niko nije pribacija na trening osin busa. Sikire padale
isto je bilo. Meni sedmica do treninga na Gripe a sedamnajstica
nazad od stare Slobodne.
O SLAVKU TRNINIĆU I PINU GRDOVIĆU
Slavko Trninić. Jedan veliki dio mog uspjeha ide njemu. Usadija
mi je radne navike šta mislin da je bija ključ svega. Još jedan
detalj koji malo ko zna a pisa san o njemu prije jedno misec
dana. Ima je viziju i muda poslat dva starija visoka iz kluba da
bi meni otvorija prostor inače bi bija otiša u Ameriku. Radili
smo ka pasi 10 sati dnevno cilo lito. Pa sad izračunajte broj
ponavljanja. Bukvalno 10 sati. Pet ujutro i pet popodne. Kad je
otiša iz kluba nakon tri kola plaka san ka rodna godina. Njegova
desna ruka Pino Grdović također zaslužan za dio priče. On je bija
malo mekši od Slavka i rame za plakanje. Svakako fala
obojici.
O MOKI SLAVNIĆU
Moka Slavnić odnosno Veliki Mokanu. Nakon tri utakmice Slavko da
ostavku i u svlačionicu prije četvrte dolazi veliki mag i poprića
sa starijima pa dođe do mene i kaže. Mali kako se zovesš i šta
igraš. Mislin ja majko mila. Prije nisan igra ništa a ovi nezna
ni kako se zoven. Međutim već nakon 5-6 minuta zove on mene da
uđen. Svaku utakmicu san igra sve vise i vise a pri kraju sezone
počeja ulazit u petorci. Šta su oni svi vidili u meni neman pojma
ali očito nisu falili. Inaće za razliku od Slavka Mokanu je bija
dosta mekši i relaksiraniji. Igra bi basket s nama svaki dan.
Vara, kra, laga rezultat i niko ga nije moga dobit. I tu naučiš
puno a da nisi svjesan. I zato fala za sve veliki Mokanu. Slike
od ekipe nema jer se u ono doba radila jedna na početku sezone a
njega nije bilo.
O BOŽI MALJKOVIĆU
Božo Maljković. Kad su ga doveli pita san se ko je sad ovaj. Niko
nikad nije čuo ništa o njemu nego je preporučen od strane Ace
Nikolića. Vrlo brzo se pokazalo da smo dobili nešto posebno.
Radili smo ka pasi a njegovo znanje je bilo ogromno. I najvažnije
ego mu nije smeta da pozove profu nekoliko puta godišnje da radi
s nama. Na terenu teški diktator a van terena totalno drugačiji.
Prijatelj za sva vremena. Kad smo se rastajali reka nan je da
zapamtimo protekle 4 godine jer se tako nešto dobro neće ponovit.
Kako je samo bija u pravu. Ima san još izvanrednih sezona i
pobjeda ali takva ekipa ljudi i igrača na jednome mistu nikad
vise. Doče na red poneka rić o svakome. Danas samo maestro Božo
Maljković.
O SVETISLAVU PEŠIĆU
Svetislav Pešić zvani Kari. I kod njega se pakleno radilo. Na
Staroj planini u izolaciji po 3 treninga dnevno. Prvi je uveo
kondicionog trenera u trenažni proces. Prof. Karaleja. Igman i
skakaonica su postali poznati po nama a ne skakačima. Vrhunski
stručnjak. Strog ali pošten. Puno smo od njega naučili svi skupa.
Njegova ekipa iz Bormia 87’ je postala svjetski poznata. Gracias
Kari. p.s. na zadnjoj slici su Ameri sta smo ih dobili u Bormiu.
Larry Johnson, Garry Payton itd. Uz to Happy birthday
Coach.
O KREŠI ĆOSIĆU
Krešo Ćosić. Čovjek ispred svog vremena. Prvi moj susret s
njim nije bija na terenu. Doša je za trenera u Split sezonu 83/84
i dosta puta san ostaja na treningu gledat kako
maltretira Sobina i ekipu. Dosta stvari koje je radija
nisan nikad vidija prije. Njegov pogled unaprid je bija
nevjerovatan. Sa 18 godina je uvalija Divca u reprezentaciju. Sa
19 Tonija, Đorđevića i mene. I ne samo da smo bili u
ekipi nego smo i igrali. Prvi moj nastup je Atena 87’. Igra san
više manje samo one slabe utakmice. U borbi za broncu
protiv Španjolaca nisan igra ali kako su svi visoki
imali po 4 faula desetak minuta prije kraja pošalje mene Krešo na
zagrijavanje. Kad su ispali Stojko i Radovanović pogleda on
mene ispod kosa pa na klupu prema Grboviću koji je
bija jako krilo. Vidin ja da neće bit ništa od mog ulaska i
jednostavno krenen sam na izmjenu. Prolazin Kreši iza leđa i on
se okrene i pita di ćes ti. Igrat, di ću. Stvarno
očeš igrat. Naravno. Ajde onda. Bas tako je išla konverzacija.
Tako da je zadnjih 4-5 minuta na terenu bili Divac , Đorđević,
Toni i ja. Klinci bez brade i uspili uzest medalju.
Krešo je definitivno udarija temelje one slavne generacije i
napravija bezbolnu smjenu. Druga priča je vezana za turneju
po Americi godinu ranije. Paspalj, Divac i ja
zakasnimo na ručak jednu minutu. Taj dan inače u planu bija
odlazak u shopping. Zamislite 85-u godinu i shopping u Americi.
Tada kad nas nije bilo ničega. Dovede nas bus isprid
ogromnog shopping centra i kaže Krešo. Vas trojica pred vrata
ostajete vani dva sata i čekate nas za kaznu. Odoše oni unutra i
mi nakon po ure procjenimo da su ko zna di i da uđemo
tu negdi sta kupit. Cim smo stupili nogon unutra on izviri iza
kantuna i viče. Ne, ne gospodo. Vi ne. Kakav kralj pokojni Krešo.
Kasnije kad je bija ambasador u Washingtonu bili smo
stalno u kontaktu i nismo svjesni koliko je Hrvatska košarka
izgubila njegovin preranim odlaskom. Još bi moga puno toga o
njemu ali ne želin bit dosadan. Počivaj u miru i fala
za sve.
O DUDI IVKOVIĆU
Duda Ivković. Respect. Jos jedan od kojeg san puno toga naucio.
Nakon Kreše dobija u ruke reprezentaciju punu talenta i vrhunski
slaze kockice. Koliko god neko mislio da je lako bilo
daj balun u ruke Draženu, Toniju,Vladi ili Dinu i sve je riješno
toliko sve to treba uhodat. Te 4 godine kombinacija klupskih
trenera i njega je svih nas izbacila u orbitu.
Pripreme su trajale od 3-5 miseci. Da, da. Olimpijada Seoul
88’ prvi dan priprema je bio dan nakon finala play off-a 8.5. a
povratak s iste 3.10. Trening sutradan u 10. Pa danas
kažu da su umorni i ne mogu igrat. Svakako kod Dude je bila
disciplina i niko nije bio zvijezda. Svaki pokusaj bi odma u
korjenu bio zaustavljen. Isto je vika na Dražena i na
zadnjeg u nizu. Kasnije smo se sretali preko klubova
protivnički i bilo je tu svega ali uvijek respect. Fala za sve
Duda.
O ACI NIKOLIĆU
Sad malo o ljudima s kojima san manje radija ali su imali uticaja
na moju karijeru. Profesor Aca Nikolic. Ko je Aca Nikolić.
Po meni ključna figura košarke na ovim prostorima.
Čovik koji je odgojio plejadu vrhunskih trenera, genije
neslučenih razmjera, uporan na detaljima, čovjek nakon cijih
treninga boli glava a ne noge. Profa je dolazija u Split
par puta godišnje na ispomoć Bozi. Ispričaću dva
momenta da shvatite njegovu genijalnost i viziju. Prva
priča. Treniramo 5 na 5 na jednom kosu. Kaže Profa u jednom
trenutku stop. Mi po inerciji napravimo po neki korak
a on ce nama. Ne, ne, ne. Ti su bio tu, ti tamo , ti onamo, ti si
stajao ovako a ti onako i tako svih 10. U milimetar. I onda.
Ovako je trebalo i pomiće nas ko šahovske
figure. Kut bloka pod 90 a ne 68 stupnjeva i tko dalje do
najsitnijeg detalja. Priča druga. Famozno finale u
Minhenu protiv Maccabija. Negdi pred sam kraj prvog
poluvrimena radin blok na vrhu reketa za Sretu i onaj njihov
Amerikanac Simms me nabode lakton u pleksus namjerno. Niko ništa
nije vidija, suci najmanje. Meni se odma zakrvave oci
i tražin ga za vratit međutim svira kraj. Svlačionica, Božo drži
govor, pa Profa svoje i izlazimo vani na teren. Meni Profa čini
prstom da dođen do njega. Kaže “da ga nisi
taka” Ja njemu ” koga, šta”. Znaš ti i koga i šta. Ništa njemu
nije moglo promać. Profo počivaj u miru i hvala na svemu.
O VALERIJU BIANCHINIJU
Pozdrav svima koji ovo čitate, a vidin da vas je sve više pa da
nastavimo. Današnja priča se razlikuje malo od prijašnjih, a
svako ko se iti malo razumi u sport shvatit će puno toga vezano
za famoznu generaciju, ali i generalne zakone sporta koji vaze i
dan danas.
Valerio Bianchini.
Za one koji ne poznaju dobro Valeria, on je Talijanski Duda
Ivković, na primjer ( bez uvrede Duda, cisto da ljudi znaju neke
parametre). Dolazin ja u Messaggero i počinju treninzi. Prvog se
sićan ko danas. Kondicija. 12 minuta u krug na stadionu i to ovaj
stalno viće- polako, polako. Nakon toga 4 puta dijagonale terena
s ubrzanjima. Taman se zagrijali, mislin se ja. A ovaj kaže-
trbušnjaci i leđa. Gotovo. Jedan tjedan inaće je izgleda ovako.
Utakmica nediljom. Slobodno do utorka popodne. Srijeda dva.
Četvrtak jedan. Petak dva. Subota jedan trening. Ujutro samo šut
i malo teretane, vrlo smiješne, sat vremena cca, a popodne sat i
po sa svim zagrijavanjima i istezanjima. Uz to volija je puno
pričat tako da pravi trening nije traja vise od 45 minuta. Meni
super. Nakon Bože, Slavka i ekipe doć na cjelogodišnji odmor. Sve
je bilo ok dok nisan počeo igrat ko govno, da izvinete na izrazu.
E, tu su se popalile sve crvene lampice u mojoj glavi i umjesto
da mi udre u glavu najveći ugovor u povijesti košarke u Europi i
da kažen- jebiga meni dobro, ja napravin ključan potez u
karijeri. Doveden iz Splita Mirka Krolu. O tome sutra, a danas da
završimo s jednim od najtrofejnijih talijanskih trenera. Ustvari
da vidite kako je završila naša prića. Nakon prve usrane godine,
krene druga još gora, a dovedeni najbolji moguci igraci u klub.
Ja s Krolon podiga nivo, ali nemoš sam. Košarka je timski sport.
Jedan dan, tamo negdi prije Nove godine, upadne gazda kluba na
trening i skupi nas svih na sastanak. Krene pitat jednog po
jednog koji nan je k. Ljut ka pas. Krenu Talijani u neke glupe
priče, ka biće bolje, ovo-ono i dođe on do mene i pita šta ja
iman reć. Meni prođe kroz glavu il živ il mrtav i ja po svoju
kažen da ne radimo ništa i da ne možemo ni igrat drugačije.
Valerio se digne ljut ka pas i kaže da neće njemu neku balavac
govorit kako se radi. Gazda mu kaže da sedne i mući, a ja da
nastavin. Ovaj ne pristaje na to i gazda ga potira iz kluba.
Mrtav ladan i za trenera postavi pomoćnika koji mu je bija odana
desna ruka cili život. E, tu san mislija da san najeba. Tako je i
krenilo. Ovaj me odma iza sastanka napa kako san moga i bla bla
bla. Međutim, valjda se doma pogleda u ogledalo i od sutra smo
počeli puno ozbiljnije radit i do kraja sezone osvojili Kup
Koraca i došli do polufinala play off-a. Eto dragi moji, to van
je glavna razlika od igrača do igrača, od kluba do kluba i tako
dalje. ARBEIT. Talenata je uvik bilo i bit ce ih opet. Jedino je
pitanje koliko je ko spreman radit. Ja san ima sriću da san
naletija na par ludih glava koje su funkcionirale ka i moja i
zato je ispala generacija kakva je ispala. Samo zato jer smo se
na svakom treningu natjecali ko će bolje radit. Ja volin reć
jednu rečenicu pa je eto i svima- majka uspjeha je broj
ponavljanja. Automatiziranje stvari da o njima ni ne misliš.
Dopizdija san sam sebi već. Pozdrav i arivederci Valerio. I od
tebe san naučija nešto jako bitno, a i potaka si me na najbolji
potez karijere tako da “grazie per questo”.
O MIRKU KROLI
Najbitniji potez mog sportskog života je angažman profesora Mirka
Krole zvanog Zmaj nad Zmajevima. Titula Zmaja je moj još jedan
jako bitan trofej za koga malo ljudi zna. To san uspija dobit
nakon dugog niza godina teškog rada. Za titulu Zmaja treba
istrčat 100 m sprint ispod 12 sekundi. (11.94), 400 m ispod
minute (56.50), bench press preko 150 kg(170), nabacaj preko
130kg (140) i desetoskok preko 35 metara. Sva ta dostignuća
zajedno daju titulu Zmaja. S obzirom da je on Zmaj nad Zmajevima
jasno vam je s kim san imao posla. Osim sta je vrhunski trener,
među nama je vladalo i vrhunsko prijateljstvo, inaće neophodno za
takvu vrstu suradnje. Uz to sta je doktor zanata, Zmaj je i
vrhunski motivator. Nije lako igrača natirat da radi pripreme 5
miseci koliko smo najčešće radili. Znali smo mjesecima radit samo
trčanje i teretanu bez baluna. Naučija me svemu sta se tiće
atletike i utega. Naučija me da su centimetar, kilo i sekunda
najveći neprijatelji koje triba pobjedit. Napravija je od mene
stroj koji nikad nije bija ozbiljnije povrijeđen dok majka
priroda nije rekla dosta. Kad san na fakultetu polaga ispit,
knjigu od prof. Milanovića san otvorija i zatvorija. Sve je to
već meni Zmaj uvalija u glavu. Kompletnu teretanu san ima u
svojoj kuci u svakom gradu u kojem san živio. Bez nje mi je bilo
nezamislivo. Dan danas je tako. Mnogi su dolazili na naše
treninge gledat i učit. Jedan veliki dio svoje karijere
zahvaljujem njemu. Dogodovština ima more, ali to ću napisati
jednom drugom prilikom da ne duljin previše. Imamo video
materijala za 5 filmova, a sve to se slaze u jedan dokumentarac
koji bi treba izaći početkom sljedeće godine. Fala Zmaju!
O IVICI DUKANU
Ivica Dukan. Vrlo važna lekcija u mojoj karijeri. Zadar je uvik
bila zajebana sredina za igrat. Tamo je gazda bija Veljko
Petranović i pokaziva je mišice svakome bez straha. Jednom
prilikom na utakmici udarija je Dukana. Većina ljudi u grotlu
Jazina bi se povukla ali ne i Duksi. U prvom napadu di je Veljko
radija blok Duksi je prosa kroz njega,( Veljka a ne kroz blok)
bacija ga na pod i sta iznad njega. Znaci ne boj se, pokazi muda
i to usrid gostujuće dvorane. Nema bolje škole od živog
primjera. Druga priča su ovi sa mnom na slici. Ko nije igra
u Drnišu ne zna sta to znaci. Dakle, mi klinci od 17 godina
dolazimo s drugon momčadi igrat Hrvatsku ligu. Ovaj desni je
inaće brat od famoznog Veljka Petranovića i nije igra tu utakmicu
nego je za vrijeme zagrijavanja s tribina vika da nam slomiju
ruke i noge. Zamisli nas balavce kako smo se usrali. Životna
škola. Tu priču pričan i dan danas i mislin da je bitan dio
odrastanja naučit se na pritisak.
O REDU AUERBACHU
Auerbach centar. Novi trening centar Boston Celticsa otvoren
prije misec dana. Zamolija san da mi daju sat vrimena termin
svaki dan dok smo ovde za rad s dicon. Dali su mi ključ od cilog
kompleksa i rekli radi sta očes samo završite dok ekipa ne dođe.
Šta reć. Ima san tu čast upoznat Reda. Bio je izvanredan
lik. Stalno je dolazio na treninge s cigaron u ustima. Nije lako
bilo trenirat dok smrdi njegova cigara ali Red je Red. Ko je
smija šta reć. Jednom me zove da s njime gledan neke free
agent-e da mu kažen svoje mišljenje. Sidi on, u jednoj ruci
cigara a u drugoj čaša s vodon ka pepeljara. Gledamo trening i
komentiramo. U jednom trenutku pogledan ja njega a on onako
zavaljen u stolicu s punim rukama zatvorija oči i ubija oko par
minuta. Još jedan od genijalaca koje san ima cast upoznat i
pričat s njime o košarci.
O TONIJU KUKOČU
Teško je napisat nešto novo o Toniju Kukoću. Ja ću pokusat samo
jedan dojam iz mog kantuna. Igra san sa more igrača svugdi po
svitu ali samo jednog smatran svojon košarkaškon srodnon dušon
ili soulmate kako kažu Ameri. Toliko smo toga prošli zajedno da
smo se u svakom trenutku mogli sporazumit zatvorenih očiju. I dan
danas da odemo odigrat neku veteransku isto bi bilo. Nikad među
nama nije bilo ljubomore, nikad zavisti uvik na terenu tim prije
svega. Kad je doša na Gripe ima je 50 kila skupa s kreveton a
napravija je karijeru za pamćenje i da se mene pitalo stavili bi
nas u HOF skupa jer nas dva smo ka Harley & Davidson.
Nezamislivo jedno bez drugoga. Neviđeni talenat, pogled dva
koraka unaprid, pas u milimetar, pogodit kad triba, uzde ekipe
uvik u rukama. Tribalo je znat igrat s njime a virujte mi bilo je
takvo zadovoljstvo. Meni je Dino bez Tonija nezamisliv i zato
fala na svemu sta smo prošli. I dobro i lose. Došli smo tiho i
ušli u legendu. (Doc Holliday)
O
DRAŽENU
U svom ovom ludilu evo nešto i o Draženu. Dvi velike lekcije san
od njega naučija. Prvo rad, rad i samo rad. Kad imaš problem ajde
ga riješi u dvorani. Nemoš pogodit- dvorana, ispada balun-
dvorana, nemoš trčat- Marjan, nemoš skočit- teretana. Jednom
dođemo u Poljsku igrat neki turnir i u dvorani nema teretane.
Nema ni u hotelu. Šta sad. Nakon uru vrimena zove on mene i kaže.
Naša san, ajmo. Odosmo taksijen Stojko, on i ja u neku ruzinavu
teretanu lokalnih dizača utega. Tu smo mi napravili stanice za
radit i odradili svoj trening. Druga lekcija. Igramo
u Švedskoj neke kvalifikacije a on i ja cimeri. Idemo na kavu
prije utakmice i ja vadim lovu za platit. On meni na to reče da
spremin pare jer kad buden zarađiva ka on da mogu platit a do
tada nema šanse. On je već bija u Realu te godine a ja u Splitu
još. Inače je bija poseban lik. Ništa ga nije zanimalo osim
sporta. Zna bi me nazvat u svako doba dana i noći iz Amerike i
pitat kako je igra Val iz Kaštela protiv Junaka iz Sinja. Četvrta
liga Jug. Ko je da golove, ko je da koliko koševa u trećoj ligi u
nekoj bezveznoj utakmici. Cile Sportske san mu mora pročitat
svako par dana. Živija je za sport, bija vođa u svakoj prilici i
kad je poginija nemogu uopće opisat tih 7 dana. Izač na prvi
trening nakon je bija jedan od težih momenata u mom životu.
Siguran san da se sad veseli tamo negdi gori. Počivaj u miru i
fala za sve.
