Nakon putovanja čovjek je uvijek pun
dojmova, doživljaja i nekih čudnih osjećaja koji potraju dok se malo ne
oporavimo i ne vratimo u stvarnost. Meni se čini da me stvarnost dočekala čim
sam zakoračila u avion Croatia Airlinesa, ali
o tome ćemo više na kraju priče.
Ako se sjećate prethodne kolumne, zadnjih dana nalazila sam se u New Yorku-u. Oni
koji putuju znati će kakav je to osjećaj biti u stranoj zemlji i promatrati sve
oko sebe. Tako sam ja svoje impresije stavila na moj novi njujorški blokić namijenjen upravo za pisanje kolumne. Iznijeti ću vam neke stvari koje do sada
nisam izrekla na glas. To je samo par misli koje su mi prošle glavom za vrijeme
mog putovanja.
Ono što je prvo i najuočljivije je
upravo to da Amerikanci definitivno ne štede na novim tehnologijama. Kod nas je iPhone stvar prestiža, a
tamo je slika puuuuno drugačija. Ne da svi od
reda imaju taj super mobitel, već imaju sve
moguće Apple inačice (razne verzije iPoda, iMaca,
iBooka, iPada…),
uz to nađe se podosta i nook-ova (e-knjiga s
ekranom koji je tako dobro izrađen da zaista imate osjećaj kao da čitate dobru
staru knjigu od papira). Moj jadni cvjetni Sony
Ericsson mobitel
i mp3 osjećali su se poprilično posramljeno pred tom naprednom tehnologijom.
Što bi bila Američka nacionalna
kuhinja? Pametnjakovići bi rekli hamburgeri i
pomfri, no to je rezervirano za debele i
siromašne Amerikance. Ono što svaki restoran
(dobro sam se izrazila) nudi jesu sendviči i standardno, pizze. Oni se nalaze
na svakom koraku i u svakoj verziji. Sve ono što bi mi stavili na tanjur i
pojeli nožem i vilicom, oni će staviti u sendvič i pojesti rukama. Čini mi se
da je to jednostavna prilagodba ubrzanom načinu života. Ljudi nemaju vremena
sjesti i pojesti normalan obrok, pa je lakše uzeti sendvič u ruke i slistiti ga
putem do ureda.
Na to nadovezujem
ostavljanje manče, bakšiša ili napojnice (ako
ćemo se izražavati u duhu hrvatskog jezika). Moju mamu je to silno ljutilo i
ona bi ih najrađe ignorirala, ali mene je
moja struka naučila da se u zemlji u kojoj boravimo moramo ponašati u skladu s
običajima i zakonima. No, ostavljanje napojnice u postotku od najmanje petnaest
do dvadeset i pet posto od iznosa računa za najčešće nikakvu uslugu je poprilično bezobrazno, a još nisam ni spomenula da
račun često za najobičnija jela iznosi kao da ste ručali u nekom našem finijem
restoranu. Uopće me ne zanima pozadina tog njihovog običaja (iako je znam) jer
mislim da je izvan svake pameti nagraditi nekoga gotovo jednako i kada si
zadovoljan uslugom, ali i kada nisi.
Nigdje se nisam nagledala toliko
lijepih, ali i toliko ružnih ljudi. Zvuči plitko, ali ljepota kao i nedostatak
iste mogu fascinirati čovjeka. Vrlo je lako raspoznati tipičan Američki stil. Europljanke nanjušite na kilometar jer nam je
valjda genetski urođen smisao za lijepo, te da kombinacija poslovne odjeće i
sportske obuće ne idu nikako zajedno. Isto tako zanimljivo je uočiti neobičan
azijski stil odijevanja i pomalo kičasti
crnački ili meksički stil. Kod nas je Jadranko
atrakcija, eh.
I nešto što nisam primijetila sama dok
mi brat po zakonu (šogor) nije rekao. Radnim danom nitko s nikim ne priča u
podzemnoj, svi su ozbiljni, zamišljeni ili zadubljeni u svoje gadgete (ako sam se dobro izrazila) ili novine. No
vikendom možemo vidjeti jedan potpuno drugačiji prizor. Svi gledaju i pričaju
veselo kao da se radi o likovima iz sasvim neke druge priče.
To su bili neki dojmovi o kojima sam
najviše razmišljala iako bi se dala knjiga napisati o razlikama u kulturi i
načinu života. Ali da se vratim u ono stanje stvarnosti s početka priče. Tako
ja, puna dojmova zakoračim u tipičan aviončić
koji vodi prema lijepoj zemlji Hrvatskoj i uzmem naš dnevni list koji vas
uvijek dočeka na svakom letu naše jedine aviokompanije
i naravno da ne mogu vidjeti ništa obećavajuće.
Naslovnica je uvijek spektakularna (u
negativnom smislu, naravno) kada ja dolazim u svoju domovinu: “USKOK je korumpiranim
političarima lani blokirao 44 milijuna kuna. Sanaderovih je 29” Bar sam imala što čitati u tih
sat i pol koliko je trajao let.
Pročitali ste još jedan mali isječak o
Obećanoj zemlji koji i nije nešto pozitivan
ako ga sagledamo u globalu, ali za mene i
dalje Amerika, a posebice New York ima ono
nešto što me privlači i nastavi li se ovakvo stanje u zemlji bez perspektive za
mlade, mogao bi još jedan mali mozgić otići.
Stanje u Hrvatskoj postaje potpuno nepodnošljivo,
a to sam sve revno čitala i pratila u odsustvu. Generali, Sanader, Jadranka, Jadranko…
Ne nazire se kraj.
